ROMANI NA JEZIKU ZAVIAJA

Štampa PDF

 

01.02.2012.

 

linija

 

MEDIVEST

Dešavanja 

 

slika

 

 

slika

 

 

 

Knjievne novine su 20.12.2011. godine objavile integralni tekst o kompletu romana Violete Jovi.

Tekst je napisao Boško Lomovi.

 

linija

 

Химна сврљишко-заплањском говору
O петокњижју Виолете Јовић Романи на језику завичаја, у издању „Медивеста” из Ниша, 2011, али и о српском језику данас


Романи нишке списатељице Виолете Јовић (1966) настајали су, један за другим, у последњих шест година: Осења (Привиђење), 2004; Немање, 2005 Преображење,2008; Тенц(Вампир),2009; Друга, 2010. А онда су се, појавили као петокњижни комплет у издању нишког „Медивеста”. Језик ових романа припада призренско-тимочкој струји, још ближе - то је говор становништва око Сврљига, у дијалектологији познат као сврљишко-заплањски. Изузетак чини роман Друга, у којем, негде од средине, преовладава стандардни српски језик, што је у вези са школовањем главне јунакиње и њеним одласком из завичаја.
Место збивања и личности су из села поменутог краја, а време се протеже на више деценија претходног века. Готово увек је то, монолошки и дијалошки, насликана судбина јединке у мукотрпности сељачког живота, век који тече у идили и муци, смешно-трагично деловање сујеверја, ратне године у којима се, случајном грешком, из корена мења послератни живот. Кроз читаво штиво провејава патријархалност у којем су обичаји и морал узуси понашања, где се зна „ко коси, а ко воду носи”. Свакоднев-на је борба да се стекне и потомству остави, уједно и борба да се до потомства дође - посве савремен проблем у нашем друштву. У некима од ових романа ће се апострофирати судар између традиције села и модерних схватања уопште; не треба наглашавати да село извлачи дебљи крај.
Рекосмо да су романи Виолете Јовић писани завичајним језиком. За читаоце изван тог подручја је, уз сваки роман, и додатак „Мање познате речи”. Но, уложен труд да се ове приповести прочитају и разумеју на датој дијалекатској варијанти се апсолутно исплати, јер само тако проничемо у срж менталитета, будући да је језик много више од пуког средства за свакодневну комуникацију. Виолета предњачи у неговању говора свога завичаја, али није једина у овом делу Србије. На локалним дијалектима објављују поезију и прозу још и: Зоран Вучић, Радослав Вучковић, Власта Ценић, Миња Илијева, Мирослав Цера Михаиловић, Русомир Арсић и још понеки.
Склоност да говоре косовско-моравске, а поготову призренско-тимочке дијалекатске области, сматрамо „исквареним” српским језиком, језиком са два падежа и томе слично, сасвим је без основа.
Све што се може изразити, са свом могућом суптилношћу, на стандардном српском језику, може се изразити и на, рецимо, сврљишко-заплањском говору или било којем другом на југу и истоку Србије. Понешто чак и прецизније. Знате ли за анегдоту о Лесковчанину који је послао сина на студије у Београд. После неког времена, син се „побеоградио” и јавља оцу да ће, у прву суботу, доћи у Лесковац са Драганом. Отац се нашао у недоумици и овако то изразио: „Да је јавио да долази сас Драгану или сас Драгана, знао би да је ли женско или мушко. Овако...”. И да отклонимо сваки основ за спрдњу: говор јунака В. Јовић располаже са свих седам падежа. Номинатив и акузатив су као и у књижевном српском, a остали, тзв. коси падежи, творе се од акузатива и предлога. Зар се сви паде-жи у француском, шпанском, енглеском и немачком не творе на сличан начин (предлог + номинатив)? Смеје ли се ико томе?
Елем, језик Виолетиног петокњижја поседује архаизме, у многим речима задржава полугласник (јед’н, c’r, д’н) и непромењено „л” (сл’нце, сл’зе), упроштене завршне сугласничке групе (радос, жалос), специфичан компаратив придева и прилога (помлад, поубав; полани), неизвршено јотовање (снопје, појдо, најдо - аорист без „х”), нагласак је јединствен и на местима на којима је био у старом српском језику; о падежима смо већ напред говорили. Ово је тек кап из дијалектолошких студија и уџбеника из којих студенти филологије спремају испит. И није тај говор представљао списатељици ни најмањи проблем да каже оно што је хтела да каже. Речју, Виолетини романи су права химна сврљишко-заплањском говору којим, чусмо, млади све мање говоре и све га мање разумеју.
Најгоре што би се могло десити Виолетиним романима јесте да их неко преведе на књижевни српски језик, богме и на било који други језик. Нестало би тада заплањских ликова, изгубила би се њихова амбијентална срчика, локална боја, постали би ликови било којег краја у Србији и ван Србије. Замислимо „Горски вијенац” на екавском, чак и на књи-жевном ијекавском. Куд бисмо са „Зоном Замфировом” и „Коштаном” да их, нешто, претопимо у Вуков језик и правопис. Шта би остало од Петрице Керемпуха кад бисмо га „иселили” из кајкавштине. Сва поменута дела, баш као и Виолетини романи, сведоче да су дела појединих писаца непреводива - у противном, добили бисмо штиво у којем „писац није хтео то да каже”. Сматрамо да је, из истог и још једног разлога, тешко преводива поезија М. Бећковића и М. Настасијевића. Други разлог је кључна бит њихове поетике која се дубоко укорењује у мит и ментални склоп одрећене средине и за коју је тешко, каткад немогуће, пронаћи адекватан израз у другим језицима
Појава Виолетиних романа је прилика да се проговори о нaшем, веома актуелном, проблему (без стварног проблема) на Балкану - о језику којим се говори од Сутле до Пирота. Наука је давно утврдила да је реч о једном језику, без обзира на разлике у деклинацији, коњугацији, акценту или поседовању локалних речи и израза. Наједном, вољом политичких „елита”, тај језик се растаче у четири (за сада) имена. Истичу се разлике које су, иначе, одвајкада постојале, искивају се нове речи и убацују у језичко ткиво. Прочитасмо негде мисао једног лингвисте која, отприлике, овако гласи: ако два човека са два различита краја разговарају својим матерњим језицима и, при томе, један другога разумеју без преводиоца, то је знак да говоре истим језиком. Ваљда овоме није потребно никакво научно и „научно” дефинисање. Узмимо да разговарају Шумадинац, Црногорац, Славонац и Боснанац (било које вере). Одлично ће се разумети у свакој појединости, зар не! Придружимо им Истранина (чакавски), Загорца, Врањанца и Буњевца. Са мање-више напора, и они ће се ваљано међусобно споразумети. Кренимо даље у експериментисање. Замислимо разговор између човека из Ваљева и другог човека из села Велики Извор код Сврљига. Буде ли Изворчанин доследан у свом матерњем (сврљишко-заплањски), Ваљевац ће мало шта разумети, па ће Виолета Јовић бити неопходна као тумач. Ипак, Сврљижанин, Пироћанац и Врањанац своје говоре називају српским и не помишљају да им мењају име.
Недавно је, на таласима Радио Београда, гостовао наш човек који одавно живи у Португалу и преводи са нашег на португалски и обратно. Каже да се у Лисабону најрадије дружи са Бразилцима „јер је њихов језик лепши од португалског”. И још рече да је између португалског у Бразилу и оног који се говори у Португалу много већа разлика него између српског, с једне, и хрватског, бошњачког и црногорског, с друге стране. Хоће ли Бразилци, због тога, свој португалски прогласити - бразилским? Није се могло поставити глупље питање. Ситуацију у вези са енглеским, немачким и француским већ је постало банално наводити.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

linija

Početak strane